160 година од смрти Вука Караџића

Српски језички и правописни реформатор Вук Стефановић Караџић, једна од најзнаменитијих личности српске културе, творац новог правописа и књижевног језика, генијални самоук који је направио одлучан преокрет у српској литератури.
Рођен у Тршићу, 6. новембра 1787. године, а преминуо у Бечу, 7. фебруара 1864.
Вук је дао значајан допринос у развоју српског језика и правописа, а прије његове реформе у употреби био је славеносрпски језик, неразумљив обичном човјеку.
Стога се залагао за увођење народног језика и објашњавао своје замисли ријечима: „Језик је хранитељ народа. Докле год живи језик, докле га љубимо и почитујемо, њим говоримо и пишемо, прочишћавамо, дотле живи и народ, може се међу собом разумијевати и умно саједињавати, не прелива се у други, не пропада“. 
Наставио је рад Саве Мркаља на реформи српске ћирилице, увео је шест нових слова у нашу азбуку - ћ, ђ, љ, њ, џ, ј и употпунио правило: Пиши као што говориш, а читај као што је написано, којим је објаснио да је српски правопис фонетски, тј. да сваком гласу одговара по један знак или слово.
Стефановић Караџић је и творац Првог српског рјечника, сакупљач народних пјесама, приповиједака и умотворина.
У част Вуку, а поводом 160 година од његове смрти, чланови литерарне секције приредили су изложбу у холу наше школе. Јелена Секулић, наставник српског језика