Кижи – мјесто гдје дрво дише као молитва

Онешко језеро, вјетар мирише на смолу у мјесту на којем је дрво постало молитва. Острво Кижи на овом језеру крије комплекс дрвених цркава гдје се необична архитектура претвара у Божију молитву.
Изложба коју смо посјетили у Музеју РС, поводом Седмице руске културе, донијела нам дах далеке, а нама увијек блиске Русије. Русија која нас увијек изнова изненађује својим богатством, културом и природним љепотама, још једном је показала колико још скривених драгуља чува у себи. Комплекс дрвених цркава на острву Кижи представља ,не само религиозно и духовно ходочашће у земљу чуда, него и једно архитектонско умијеће старих мајстора који су успјели бе саврешеном конструкцијом без и једног ексера, изградити цркве као симбол вјере у људску и Божију снагу.
Црква Преображења Господњег (1714.) је највиша и најраскошнија са своје 22 куполе од дрвета, које попут  свјетлосних капљица хватају небо. Кажу да их је мајстор Никифор изградио без и једног ексера, мозаички уклапајући дијелове дрвета . У унутрашњости цркву краси велики иконостас у пет низова, раскошан у злату и тишини икона које нас гледају у душу , а не у лице. 
Црква Покрова Богородице из 1764. је скромнија, али не и мање раскошна са својих 9 купола посвећених топлини и заштити. Ту су се људи молили за заштиту, за жетву и дом. 
Звоник
Као спој неба и земље, та дрвена вертикала спаја ове двије цркве и није само архитектура, него и симбол чврстога и постојаног духа и равнотеже, него и пркос пролазности природе и човјека, а славећи вјеру у Бога. Звук звона у шуми прати пјесма борова који се њиши на вјетру.
У свијету брзине, гдје све ужурбано тече, Кижи нас вијековима уче да вјерност не тражи мјерење времена, него мирну руку и чисто срце. Овдје дрво, вода и свјетлост, говоре о људској снази кроз дубину душе. 
Комплекс Кижи је под заштитом UNESCO-a од 1990. године и налази се у Републици Карелији као Музеј на отвореном, а ми смо са Ликовном секцијом, имали дивну прилику да кроз изложбу и стручно вођство наших руских пријатеља научимо још нешто о прелијепој Русији. Текст Биљана Вукићевић, наставница ликовне културе

---